„Bog je mrtav“ – i mi smo ga ubili

Pamtim kad sam prvi put naleteo na tu rečenicu. Bio sam mlad, delovala mi je kao gola provokacija – neko ko hoće da šokira, da se izdvoji, da kaže nešto što će zvučati opasno na nekoj fejsbuk objavi. Trebalo mi je godina, i dosta čitanja, da shvatim koliko sam pogrešio.

Friedrich Niče nije slavio smrt Boga. On ju je dijagnostikovao – kao lekar koji gleda nalaze i zna da pacijent još ne oseća simptome, ali da dolaze. A proglasiti nekoga ludakom je metoda koja prosto diskredituje, ali nije nije to uspelo da sankcioniše tako veliki um. A deluje mi da je zapad usitinu ubio Boga i na primer ogromne su brojke prelaska ljudi u Pravoslavlje u Americi. Preporuka je pročitati život i priču o Serafimu Rouzu koji je bio nativni amerikanac koji je postao pravoslavan i mnogo uticao na sve pravoslavne diljem zemljinog šara i ovih dana je u procesu kanonizacije za svetitelja. Serafim je lepo opisao sve ovo što je tema ovog teksta, samo na mnogo opširniji način i svakako ću napisati ovih dana tekst o tome.

Skloni smo osuđivanju kao ljudi, pogotovo kada ne razumemo, a Niče je bio veoma uman čovek, predavao je na fakultetu pre nego je završio studije. Bio je protivnik pre svega lažnog morala, koji je veoma raširena bolest. Stado je oduvek bilo najlakši način kontrole i forma koja radi posao, kada ljude ogradiš da ne vide i ne smeju da izađu i bore se.

Ko je bio čovek iza rečenice

Niče je živeo kratko i, po mnogo čemu, tragično. Rođen 1844. u Nemačkoj, već sa dvadeset i nešto postaje profesor klasične filologije u Bazelu – jedan od najmlađih u istoriji te katedre. Zdravlje ga je rano izdalo: migrene, problemi sa vidom, nesanica koja ga je pratila do kraja. Sa trideset i pet je morao da napusti akademsku karijeru i ostatak života proveo je lutajući između Švajcarske, Italije i Francuske, pišući u samoći, gotovo bez čitalaca dok je bio živ.

Najznačajnija dela – Tako je govorio Zaratustra, S onu stranu dobra i zla, Genealogija morala – nastala su upravo u tim godinama bolesti i izolacije. Ironično, čovek koji je pisao o snazi, volji i afirmaciji života, sam je vodio bitku sa sopstvenim telom svaki dan. Godine 1889. doživeo je slom iz kog se nikad nije oporavio, i umro je 1900. – ne dočekavši da vidi koliko će njegove ideje oblikovati ceo jedan vek posle njega.

Za života su ga uglavnom ignorisali, a kasnije, nažalost, zloupotrebili – njegove reči su iščupane iz konteksta i iskorišćene za ideologije koje bi mu, sudeći po onome što je pisao o naciji, državi i stadu, bile odbojne. Tek u dvadesetom veku filozofija ga je ozbiljno pročitala. Mnogi savremenici su ga smatrali čudakom, gotovo ludakom – a možda je to i bila sudbina svakoga ko vidi nešto pre nego što ostali budu spremni da to vide.

Šta on zapravo kaže

Rečenicu izgovara lik koji Niče naziva „ludim čovekom“ – onaj koji upadne na trg sa fenjerom usred dana, vičući da traži Boga, dok mu se masa smeje. On im kaže: ubili smo ga, vi i ja, svi mi smo njegovi ubice. A onda postavlja pitanje koje me i danas prožme svaki put kad ga pročitam – čime ćemo obrisati horizont, kuda sad idemo, ima li uopšte gore i dole.

To nije izjava ateiste koji slavi pobedu nad religijom. To je upozorenje. Niče govori o civilizacijskom pomaku – o trenutku kad zajednička osnova vrednosti, na kojoj je čitava zapadna kultura stajala vekovima, počinje da se raspada. Nije reč o tome da li Bog postoji u metafizičkom smislu. Reč je o tome da je ideja Boga prestala da bude ono što drži zajedno smisao, moral, hijerarhiju vrednosti za čitavu jednu civilizaciju.

I mi smo to uradili – kaže Niče – naukom, racionalnošću, sumnjom, napretkom. Svako malo otkriće, svaki korak ka „objašnjenom svetu“ bio je jedan udarac. Niko nije povukao okidač namerno. Ali kolektivno, jesmo.

Praznina posle

Ono što Niče vidi kao posledicu nije sloboda, bar ne odmah. Vidi prazninu. Naziva to nihilizmom – stanjem u kom su stari oslonci nestali, a novi još nisu izgrađeni. To je opasan trenutak, kaže on, jer praznina ne ostaje prazna. Neko, ili nešto, će je popuniti.

I tu mi se čini da je Niče najaktuelniji danas, sto i nešto godina kasnije. Mi smo možda zaboravili teološko pitanje, ali smo nastavili da tražimo zamene. Karijeru. Status. Beskonačno skrolovanje. Algoritam koji nam kaže ko smo i šta vredimo. Tražimo nešto što će nam vratiti onaj osećaj da postoji gore i dole, smisao i besmisao, da neko zna pravac dok mi ne moramo.

Niče nije ponudio gotov odgovor – ponudio je ideju „natčoveka“, onoga ko ima snagu da sam stvori vrednosti umesto da ih nasledi ili pozajmi. Ali to nije tema za kraj jednog teksta, to je tema za sebe.

Ono što ostaje, bar za mene, jeste pitanje koje on otvara, a ne zatvara: ako smo zaista ubili stari oslonac – čime ga mi, svako ponaosob, punimo danas? I da li smo svesni da to uopšte radimo?

Slika starija od Ničea

Možda Niče i nije bio prvi koji je to video. Slika čoveka koji sopstvenim rukama uništava ono što mu je sveto, ne iz mržnje nego iz straha, slabosti ili nerazumevanja, stara je koliko i priča o Getsimanskom vrtu. Tamo, te noći, Hrist nije bio ubijen od neprijatelja koji ga nikad nisu poznavali. Izdao ga je Juda, jedan od dvanaestorice, poljupcem. Petar, koji je sat ranije obećavao da će umreti uz njega, triput se odrekao da ga uopšte poznaje, pre nego što je pevac propevao. Ostali su pobegli.

Nije ga, dakle, ubio anoniman svet napolju. Ubili su ga, ili bar izneverili u presudnom trenutku, oni najbliži. Ljudi koji su ga znali, voleli, hodali uz njega.