Lečili su, propovedali ljubav i istinu – pa zašto su skoro svi pobijeni?

Postoji jedna činjenica koju retko čujem da se izgovara naglas, iako je svima donekle poznata: od dvanaest Hristovih apostola, prirodnom smrću umro je samo jedan – Sveti Jovan Bogoslov. I to ne zato što je živeo u nekoj sigurnoj zoni, nego zato što je preživeo i kotao kipućeg ulja i progonstvo na Patmosu. Svi ostali – ubijeni. Petar razapet naopačke u Rimu. Andrej razapet u Patrasu. Toma proboden kopljima u Indiji. Vartolomej živ odran u Jermeniji. Pavle posečen mačem u Rimu. Lista ide dalje, i svuda se ponavlja isto: nije bilo prirodne smrti.

A to su ljudi koji nisu vodili vojske, nisu sticali bogatstvo, nisu pokušavali da svrgnu vlast. Lečili su bolesne, hranili gladne, opraštali, propovedali ljubav prema bližnjima – pa i prema neprijateljima. I gotovo svaki je platio životom.

Vredi se zaustaviti na ovome. Ne samo zbog vere – nego zbog onoga što ovaj obrazac govori o ljudima uopšte.

Obrazac koji ne počinje i ne završava sa apostolima

Sokrat je popio otrov zato što je dosadno postavljao pitanja mladima. Hristos je razapet. Stefan, prvi hrišćanski mučenik, kamenovan. Onda, kroz vekove, isti scenario: Mahatma Gandi – metak. Martin Luter King – metak. Oskar Romero, biskup koji je branio siromašne u Salvadoru – ubijen tokom liturgije. Jichak Rabin, koji je pokušao da napravi mir – metak. Anvar Sadat, koji je pokušao to isto – metak.

Za kraj članka imam pesmu koja mi je pala na pamet dok sam pisao članak i maksimalno se uklapa.

16. septembra 1973, u Santjago de Čileu – Viktor Hara, pevač i pesnik koji je svoj život posvetio pesmama o miru, pravdi i dostojanstvu radnika je takođe izgubio život ili bolje reći dao ga je. Uhapšen je tokom Pinočeovog vojnog puča, odveden na gradski stadion (koji danas nosi njegovo ime), polomljeni su mu prsti i šake da više ne bi mogao da svira gitaru, mučen je četiri dana – i ubijen sa četrdeset četiri (44…) metka. Predanje kaže da je, pre nego što je pao, polomljenim prstima pokušao da otpeva „Venceremos“. Pevao je o pravu na život u miru. Cena tog prava bio je njegov.

….Listu je lako produžavati. A teško je naći nekoga ko je javno i dosledno govorio o ljubavi, opraštanju i nenasilju, a doživeo duboku starost u krevetu, okružen unucima.

Postavlja se logično pitanje: zašto? Zar ne bi bilo prirodno da svet voli one koji govore o ljubavi?

Pre nekoliko godina, novosadski kantautori Miloš Zubac i Milan Korać snimili su pesmu „Svaki čovek“ – prepev Harine „El derecho de vivir en paz“, sa stihovima iz njegovog „Manifesta“. Singl je objavljen 16. septembra, na dan Harinog ubistva. Pesma o pravu da se živi u miru, koju peva čovek čije je pravo na miran život okončano sa četrdeset četiri metka, prepevana na srpski jezik pola veka kasnije.

Zašto baš njih

Naivna pretpostavka glasi: ko je dobar, biva pošteđen. Realnost funkcioniše obrnuto.

Čovek koji leči besplatno ruši ekonomiju onih koji leče za novac. Čovek koji govori istinu ruši autoritet onih koji žive od laži. Čovek koji ne pristaje na strah ne može biti ucenjen, pa postaje jedini protivnik koji se ne može neutralisati ničim osim fizičkim uklanjanjem.

Tu je i nešto suptilnije. Njihovo samo postojanje deluje kao tihi sud nad onima koji su pristali na kompromis. Ne moraju ništa da kažu – dovoljno je da postoje, i ljudi se osećaju razgolićeno. To izaziva agresiju.

Francuski mislilac Rene Žirar je u 20. veku napisao nekoliko knjiga oko ove ideje: ljudska društva istorijski „rešavaju“ svoje unutrašnje tenzije tako što ih projektuju na nedužnu žrtvu i nju eliminišu. Onaj koji odbije da uđe u taj krug nasilja – koji ljubi neprijatelje, koji ne uzvraća – istovremeno razotkriva taj mehanizam. I postaje njegova prirodna meta.

Paradoks koji im je dao snagu

Ovde stiže deo koji je istorijski najzanimljiviji. Dvanaest ljudi bez vojske, bez novca, bez institucija, koji su govorili o ljubavi i opraštanju – fizički je uklonilo gotovo svako carstvo i lokalna vlast sa kojom su došli u dodir. I upravo zbog toga ih danas znamo.

Da je iko od njih, pred mačem ili krstom, rekao „izmislili smo to, lagali smo, ne vredi život“ – cela priča bi se srušila te iste decenije. Ali nije se srušila. Tertulijan je u 2. veku to sažeo u rečenicu koja je nadživela carstva: krv mučenika je seme Crkve. Što ih više ubijaju, više ih ima.

Cena kredibiliteta poruke bila je život svakog ko ju je nosio. Da su prećutali, niko ih ne bi ubio – i niko ih se ne bi sećao.

A šta sa Svetim Jovanom Bogoslovom

Jedan je preživeo. Jovan Bogoslov je nadživeo sve ostale, dočekao duboku starost u Efesu, i napisao Jevanđelje, tri poslanice i Otkrivenje. Predanje kaže da je i on prošao kroz mučenja – pokušaj trovanja, kotao kipućeg ulja, izgnanstvo na Patmos – ali je sve preživeo.

I tu je možda poenta: jedan je morao ostati da pribeleži. Da svi budu pobijeni odmah, ne bi bilo onoga ko piše. Da niko ne strada, ne bi bilo o čemu pisati. Jedan jedini preživeli – tačno onoliko izuzetka koliko je potrebno da se priča sačuva.

Šta nam to govori danas

Možemo ovo da posmatramo isključivo kao versku temu i zatvorimo knjigu. Ali postoji i ravan koja se tiče svih nas, bez obzira na to da li veruješ ili ne.

Možda nikad nije bilo lakše da se ovaj obrazac vidi na delu nego baš sada. Dok ovo čitaš, dva velika rata teku istovremeno. U Ukrajini se posle više od četiri godine borbi broj žrtava – vojnih i civilnih, na obe strane – meri stotinama hiljada. U Persijskom zalivu su Amerika i Izrael krajem februara 2026. započele udare na Iran, dvanaest dana otvorenog rata ostavilo je hiljade mrtvih i izbeglica, a posledice se i dalje prelivaju na Liban, gde je raseljena više od šestine stanovništva.

Razlike između ovih ratova su ogromne – istorijske, političke, verske. Ali jedna stvar im je zajednička. U oba sukoba prvi koji ginu jesu civili, lekari, novinari, vatrogasci, sveštenici, humanitarci – ljudi koji u ratu rade ono što su apostoli radili u miru: pomažu, beleže, leče, izlažu se da bi neko drugi preživeo. A glasovi koji unutar svake od strana traže pregovore i mir gase se vrlo brzo – bilo metkom, bilo zakonom, bilo društvenom anatemom kao „izdajnik“ ili „naivčina“.

Apostoli nisu bili politički neutralna figura. Bili su, u jeziku svog vremena, „treća opcija“: ni Rim ni Jerusalim, ni mač ni novac, ni jedan tabor ni drugi. Upravo zato im niko nije našao mesta. I danas, dve hiljade godina kasnije, treća opcija je najopasnija stvar koju možeš zauzeti. Ako si „naš“, štite te. Ako si „njihov“, napadaju te. Ako si izvan toga i govoriš o ljubavi koja ne deli ljude na naše i njihove – postaješ na meti svih.

Možda je to razlog zbog kog pravoslavna tradicija toliko insistira na svetim mučenicima. Ne kao na heroje koji su pobedili neprijatelje, nego kao na ljude koji su odbili da uđu u logiku nasilja – i platili. Krv mučenika je seme Crkve, rekao je Tertulijan u 2. veku. Ali možda važi i šire: krv onih koji odbiju da pripadnu ikome osim istini i ljubavi – i danas je seme onoga što će nas, ako preživimo, jednog dana ponovo učiniti ljudima.

Ako kao društvo i danas sistematski ućutkujemo ljude koji govore o miru, istini i jednakosti – pitanje nije šta nije u redu sa njima. Pitanje je šta nije u redu sa nama.

Lennon je ubijen 8. decembra 1980, ispred zgrade Dakota u Njujorku, sa četiri hica u leđa. Imao je tačno četrdeset godina – kao i Hara. Ubica je bio dvadesetpetogodišnji obožavatelj koji je nekoliko sati ranije, od istog tog Lennona, dobio autogram na ploči.

Mark Dejvid Čepmen nije bio politički agent ni plaćeni ubica. Bio je usamljeni, psihički poremećen čovek. Razlog za ubistvo bio je, prema njegovim sopstvenim rečima, pažnja. Hteo je da bude neko. A da postane neko, morao je da ubije nekoga ko jeste.

I tu je možda i finalna grimaca obrasca o kome ovaj tekst piše. Sokrata je tužio lični neprijatelj. Hrista je predao učenik. Kinga je upucao usamljeni rasista. Haru – Pinočeova vojska. Lennona – mentalno bolestan obožavatelj. Razlozi se uvek razlikuju. Sredstva – gotovo nikad. Žrtve – istog tipa.

A „Imagine“ – pesma zbog koje je Lennon, među ostalim, i postao kandidat za žrtvu – nije bila pamflet, nije bila ideologija, nije bila politički program. Bila je poziv na zamišljanje. Drugačijeg sveta, drugačijeg odnosa, drugačije cene mira. Imagine all the people living life in peace.

I možda je to, na kraju krajeva, ono što čovek ne može da prosti drugom čoveku. Ne otpor – otpor se može slomiti. Zamišljanje se ne može slomiti. A onaj ko nas natera da zamislimo nešto drugačije – postaje opasniji od svake organizovane opozicije. Postaje, ne metaforički nego sasvim doslovno, čovek koga treba ukloniti da bismo nastavili da živimo kako živimo.

To je obrazac. Traje dve hiljade godina. I nije završen.