Dvadeset pet godina Gospodara prstenova i zašto ga ne mogu ostaviti za sobom

Pre nego što počnem o filmu, moram da kažem nešto o čoveku koji je sve ovo napravio mogućim.

Džon Ronald Reuel Tolkin rođen je 1892. u Južnoj Africi. Oca je izgubio sa četiri godine, majku sa dvanaest. Odrastao je pod starateljstvom katoličkog sveštenika u Birmingemu, sa knjigama, jezicima i šumama koje je obožavao da istražuje. Do svoje dvanaeste godine naučio je da čita i piše na latinskom. Izmišljao je sopstvene jezike kao dečak – jer mu je to jednostavno bila igra.

Kao mlad oficir borio se na Somi 1916, u jednoj od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata. Video je šta rat radi s ljudima. Video je prijatelje koji se nisu vratili. Na kraju je dobio rovovsku groznicu i bio poslan u bolnicu – i upravo tada, u oporavku, počeo je da piše.

Nije pisao o ratu direktno. Pisao je o Međuzemlju. Ali nakako ja sam najviše doživeo kao knjigu o ratu.

Gospodar prstenova nastajao je godinama – delimično inspirisan drevnim evropskim mitovima, sa sopstvenim mapama, istorijom i jezicima. Tolkin nije hteo da napiše samo priču. Hteo je da stvori mitologiju – onu kakvu Britanija, po njegovom mišljenju, nije imala. I napravio je upravo to.

Umro je 1973. Sa 81 godinom. Nije dočekao nijedan film.

Ima knjiga, a ima i filmova, koji te osvoje u pravo vreme. Onako kada si još dovoljno mlad da ih primiš celim bićem, a ne samo razumom. Kada nemaš filter ni distancu, nego samo primaš.

Sećam se da sam Tolkienove knjige čitao kao tinejdžer – zajedno sa Dostojevskim, Tolstojem, onom mešavinom knjiga koja te u mladosti oblikuje a da toga nisi ni svestan. I kada je 2001. Peter Jackson pustio u bioskope prvi deo trilogije, osećaj je bio poseban. Imao sam tada 24 godine. Neko je napravio film od nečega što sam nosio u sebi. I to dobro. Zapravo idealno kada sam video likove bili su potpuno identični kako sam i ja zamišljao čitajući knjige. A prvi put sam čitao hrvatsko izdanje koje je imala moja drugarica iz razreda Monika. Posle toga par godina tipa godinu ili dve sam kupio svoje knjige.

Devetnaestog decembra 2001. Fellowship of the Ring je stigao u bioskope. Dvadeset pet godina je od tada.

Niko zapravo nije bio siguran da će uspeti

Ono što danas malo ko pamti jeste da je čitav projekat bio ogromna kladionica. Tolkienova knjiga je godinama kružila Hollywoodom kao „nemoguća adaptacija“ – previše komplikovana, previše skupo, previše čudno. Jackson je snimao sve tri knjige odjednom, na Novom Zelandu, sa glumačkim ansamblom koji tada skoro niko nije poznavao.

Viggo Mortensen se priključio ekipi dok je snimanje već bilo u toku. Nije čitao knjige, nije upoznao Jacksona – prihvatio je tek kad ga je sin ubedio da pogleda scenario. Sean Bean je toliko strahovao od letenja da je svaki dan pešačio dva sata uz planinu da bi stigao do seta. Sean Connery je odbio ulogu Gandalfa – rekao je da ne razume priču. (Neka mu je laka zemlja, ali ovo je bila greška, smeh.) Jackson mu je ponudio 30 miliona dolara plus 15% od zarade na blagajnama – što bi na kraju iznosilo negde oko 450 miliona dolara. Connery je i to odbio. I godinama kasnije rekao je da je pročitao knjigu, pročitao scenario, pogledao gotov film – i da i dalje ne razume o čemu se radi

A Gandalf, naravno, bio je Ian McKellen. I teško je zamisliti da je ikad moglo biti drugačije.

Šta se desilo kad su se ugasila svetla

Oni koji pamte to vreme, pamte i taj osećaj. Prolog sa Galadrielinim glasom. Shire (okrug) u jutarnjem svetlu. Scene u Moriji od kojih dah staje.

To je možda i najređa stvar u takvim filmovima – strpljenje da ti pokaže svet pre nego što počne da te vodi kroz njega i stvarno strahovao sam spočetka i pitao se da li će šira publika imati strpljenja da uđe u priču. Da izgradi nešto što osetiš kao stvarno. Hobbiton, na primer, nije bio kulisa – izgrađen je godinu dana pre početka snimanja, sa pravim baštama i usevima, samo da bi zemlja izgledala zaista nastanjena. Napravljeno je više od 19.000 kostima, sve ručno. Pet do sedam snimačkih timova radilo je istovremeno svaki dan, na različitim lokacijama.

Sve to da bi nešto na platnu izgledalo kao da jednostavno postoji.

Film koji vreme nije pojelo

Film je zaradio 868 miliona dolara u originalnoj prikazivačkoj sezoni. Ali to su samo brojke. Ono što je važnije je da i danas, 25 godina kasnije, redovno završava na listama najvećih filmova svih vremena – i to ne iz sentimentalnosti, nego zato što se pri ponovnom gledanju drži.

Ove godine trilogija je ponovo prikazivana u bioskopima širom sveta. Zaradila je 11 miliona dolara za jedan vikend. Jackson je snimio posebne uvode za svaki film. Publika je napunila sale.

I tu je ono što me fascinira: te sale nisu bile pune samo od starijih generacija koje su htele da se vrate u 2001. Bili su tu i mladi ljudi koji film gledaju po prvi put – i koji ga primaju isto onako kao što smo ga mi primali tada.

To nije slučajno. To znači da film ima nešto što nadilazi vreme i format.

Šta ga zapravo drži živim

Mislim da je odgovor jednostavan, mada ga je teško naći u današnjim produkcijama: ozbiljnost prema priči.

I ta ozbiljnost se oseća. Četvrt veka se oseća.

U trilogiji nema namigivanja publici, nema osećaja da neko razmišlja o franšizi umesto o trenutku koji se upravo snima. Samo priča kojoj su svi na setu, izgleda, zaista verovali.

Ima sitnih odstupanja npr Tom Bombadil i na to je Džekson rekao: Tom Bombadil ne doprinosi priči o Frodu i Prstenu i ne gura radnju napred.

Zatim i čišćenje Okruga – u knjizi, kada se četvorica hobita vrate kući, otkrivaju da je Saruman preuzeo Okrug (Shire) i moraju ga sami osloboditi, bez pomoći elfova ili čarobnjaka. Ta scena zaokružuje njihov razvoj kao likova. Džekson je to izbacio – hobiti se jednostavno vraćaju kući – i mnogi čitaoci smatraju da je to najslabija tačka trilogije u poređenju sa knjigom.

Glorfindel – u knjizi je on taj koji spasava Froda i juri s njim ka Rivendelu. U filmu tu ulogu preuzima Arven (Liv Tajler). Džekson je svesno napravio tu zamenu da bi ženski likovi imali više prostora u priči.

Dvadeset pet godina je dug put. Dosta dug da deca koja su tada bila u bioskopima sada vode svoju decu na iste seanse. Dosta dug da shvatimo da nisu svi filmovi jednaki – da neki traju sezonu, a neki traju generacije.

Gospodar prstenova je od onih koji traju.

I kad se ugase svetla i čuješ prve note Howard Shoreovog orkestra – izgleda kao da nije prošlo ni pet minuta.

Tolkin nije pisao za filmove. Nije pisao ni za masovnu publiku, ni za bestseler liste. Pisao je jer je imao svet u glavi koji nije mogao da zadrži samo za sebe. Svet sa sopstvenim jezicima, istorijom, pesništvom, mitovima – svet koji je gradio decenijama, paralelno s profesorskim obavezama na Oxfordu, paralelno s dva svetska rata, paralelno sa svakodnevnim životom koji nije bio ni malo romantičan.

I taj svet – koji je on gradio u tišini, sam, pišući i prepisujući iznova i iznova – na kraju je postao jedan od najvećih kulturnih fenomena dvadesetog i dvadeset prvog veka.

Ima u tome nešto što me uvek pomalo zaustavi.

Čovek koji je preživeo rovove Some, koji je izgubio prijatelje u ratu i oca i majku pre nego što je napunio trinaest godina – taj čovek je sedeo i pisao o prijateljstvu, hrabrosti, domovini i nadi. Nije pisao iz udobnosti. Pisao je iz iskustva.

I možda je baš zato ta priča i danas živa. Ne zato što je fantastična – nego zato što ispod svake fantastike nosi nešto sasvim stvarno.

Dvadeset pet godina od Jacksonovog filma. Sedamdeset godina od knjige. A Međuzemlje (Srednja zemlja) – i dalje tu.